U Žurnalovom magazinu u subotu, 27. avgusta, objavljen je veliki intervju sa Filipom Filipovićem, sa kojim je razgovarao novinar Dejan Stevović. Tekst prenosimo u celosti.

Prazan prostor na ekranu kompa. Treba ga popuniti. Tema Filip Filipović. Najbolji igrač i strelac olimpijskog turnira u Riju, istorijskog ne samo za naš vaterpolo, već i srpski sport uopšte. Šta napisati da se već nije pročitalo, kako dati čitaocima nešto novo? Pitanje bez odgovora ili je odgovor u redovima koji slede. Bar pokušaj odgovora…

U miks zoni je dajući drhtavim glasom izjave razgaljenim novinarima, morao da zaplače. Nije izdržao. Sa Filipom sam razgovarao „milion” puta, često, vrlo često za novine. Nikada nije tako reagovao na brojne trijumfe koje su pratile njegovu fenomenalnu karijeru.

Pre dve večeri sedimo na terasi njegovog prelepog doma. Duga priča, koliko je to moguće. I onda će Filip:

– Ova ekipa nikada više neće igrati u istom sastavu. I mislim da se nikada neće ni pojaviti takav tim. Možda će naslednici da budu uspešniji što im od srca želim, ali ovakav mentalni sklop teško da će neko da ima. Moja nagrada je samo rezultat rada ekipe, njihovog poverenja u mene, da mogu odigram kako bi oni želeli. Moja ekipa…

I onda je opet pustio suzu:

Filipe staviću u tekst da si zaplakao.

– Slobodno, ne stidim se, kad god pomenem ovu ekipu krenu mi suze.

I nastavlja:

– Poslednja dva-tri dana kao da sanjam, kao da nije gotovo. Sanjam da smo na igrama, da se nismo vratili. Zatim prelepa slika sa dočeka, narod koji je svestan šta smo tamo uradili. Četiri ekipe od četiri u polufinalu, pa još četiri medalje. Zaslužujemo još bolji status, mi smo najbolje što Srbija ima. Sjajne ekipe i vrhunski pojedinci. U to treba da se ulaže.

Pre razgovora o samom turniru Filipović priča o samoj završnici:

– Ne znam kada smo počeli da slavimo. Bane Mitrović je pozivao publiku. Ja sam bio blizu Sukna sa kojim igram u Pro Reku. Čestitao sam mu i rekao: „Sandro igrao si sjajno, jedan si od najboljih igrača sveta, ali ovo, ovo danas je naše”. Čestitao mi je. Potom smo slavili na klupi, ispunili smo san mnogih, pre svega naš, san koji smo sanjali od dana kada smo počinjali karijeru. Tada su emocije pukle.

Turnir podeljen u dva dela. Šokantan i slavljenički. Na kraju trijumf, a samo nekoliko minuta igre sa Australijom delilo je svetske i evropske prvake od šokantne eliminacije. Krećemo od početka i Mađara:

– Najviše smo se taktički spremili za njih. Ustali u pet, znali da je loš termin. Bukvalno smo oteli bod, jurili minus četiri. Znali smo da smo remi oteli, da ga nismo zaslužili. Imali smo odmah sastanak. Tada nismo mogli ni da predvidimo da ćemo u grupi imati toliko praznog hoda.

Grčka?

– Znali smo kako treba da igramo, ali su nas umrtvili odbranom, naterali da igramo bezidejno. Ali sada mogu da kažem sudije su nas rasturile, sprečile da na kraju pobedimo. Videli smo posle komunikaciju Grka i njih i sve nam je bilo jasno.

Brazil?

– Računali smo da dva remija nisu tragična i da pobeda nad Brazilom vraća atmosferu. Pribojavali smo se Peronea i Vrlića. Perone je dao svoj doprinos na drugi način. Mi smo bili bledi, bez osećaja, brzo nam je prošla utakmica da nismo stigli da se vratimo. Događalo se da krvavo radimo da postignemo gol, a onda lako primimo. Šokantan poraz.

Reakcija?

– Pojavila se bojazan, šta smo radili, da li smo prokockali sve ono za šta smo se pripremali čitav život. Stizala nas je Australija, potpuno otvorena utakmica. Moja najgora dva dana u karijeri. Neprospavana noć pa sastanak na kojem je Živko Gocić toliko toga rekao, a da nije pomenuo ni igru ni vaterpolo. To nikada neću da zaboravim.

Australija?

– Jedva smo čekali početak. Počeli smo da igramo iako je bilo opet „bisera”. Međutim, sada nismo gubili nadu, pojavilo se opet svom snagom ono naše zajedništvo. Trebalo je da lomimo. Ne rivale, oni nisu bili važni, nego nas. Da verujem u šut, u odbranu, u loptu. Prelomili smo, pobedili i mislili smo da je to – to.

Japan?

– Ipak to nije bilo to. U već upisanoj pobedi Japan nam je u prvoj četvrtini dao pet golova. To nam se nikada nije desilo, Igrali su tri napred, tri pozadi, degradirali igru. Savić nam je na pauzi rekao da je poslednji trenutak da se trgnemo. Neki su u takvoj igri morali da se žrtvuju, da daju sve od sebe. Tog dana su mnoge utakmice imale čudne rezultate. Nerviralo nas je, jer nema veze sa sportom, još su kao svi bežali od nas, koji, do tada nismo ništa odigrali. Ispada da su više oni verovali u Srbiju od nas samih. U tom trenutku.

Počinjao je drugi deo. Španija?

– Da nama je tada počinjao turnir. Mislili smo da ćemo u grupi da se zagrejemo, ali nije tako bilo. Morali smo u glavi da okrenemo prekidač, da pokažemo agresivnost od samog trenutka početka. Toga su se svi plašili. Nije to tuča, nismo nikoga udarali, već smo samo krenuli da igramo sa žarom koji nas je krasio godinama. Španija se uz neke srećne golove držala, ali realno sve je bilo u našim rukama. Kao do samog kraja.

Italija?

– Videli smo da su uplašeni na samom predstavljanju. Obarali su pogled, izbegavali komunikaciju. Prethodno su sjajnom odbranom deklasirali Grke. Odsekli su se. Uz to Italija nije samo rival u bazenu. Mnogo je stvari pored, logistika, suđenje. Oni nisu verovali, a nama je to odgovaralo, išlo na našu vodenicu. Hrvati su to gledali i verujem da im nije bilo dobro. To je bila naša najbolja priprema.

Na kraju finale svih finala, Hrvatska?

– Selektor Savić je malo pričao o taktici. Tražio je samo da igramo. Došli smo do trenutka da ostvarimo snove. Ima tu još stvari koje će ostati samo među nama, jer će jedino na taj način imati svoju pravu vrednost. Jedan bivši vaterpolista mi je rekao ranije da je sve to uvek samo jedna utakmica, jedna lopta, blok ili gol. I to sam rekao u najavi Hrvata, da uputim poruku saigračima da je to samo jedan meč koji moramo da pobedimo. Da smo razmišljali drugačije, da je krenulo drugačije prošla bi nam utakmica brzo, ne bi stigli da se vratimo.

Još malo detalja:

– Mnogi misle da je bilo rutinski, a nije. Oni su u celoj svojoj priči potpuno prevideli da Ćuk zbog loma ruke ne igra. Na kraju su čuvali gol. Do tog meča sjajni Bijač, protiv nas nije znao šta ga je snašlo, a posle parabole Gocića nije mogao ni da pretpostavi kakav mu sledeći šut stiže. Pavić je ušao kao poslednji pokušaj, ali mu je poverenje rasturio Mandić šraubom.

Kraj i zlato:

– Da kraj i zlato. Mislim da Hrvati moraju da budu posle svega zadovoljni srebrom.

Da li bi mi na kraju, posle svega, bili zadovoljni srebrom?

– Mi? Mi ne!

I na kraju priznanje novinara, MVP turnira:

– Imao sam dosta priznanja, a ovo je najdraže. Možda zato što i novinari više znaju vaterpolo od nekih FINA zvaničnika. Ali, ponavljam, to je nagrada ekipi čiji sam deo, nagrada u pravom trenutku, na pravom mestu

Šta još niste rekli?

– Ima i toga, ali bolje je da ne govorim nešto. U svakom slučaju velika zahvalnost stručnom štabu koji je imao živaca za sve naše da tako kažem gluposti. Hvala i Ćiri i Paji, zatim medicinskom štabu, ostalima koji su sve vreme bili uz nas. Svi zajedno smo čekali jednu utakmicu koja će sve da promeni, svi zajedno smo je dočekali. Sa zlatom na kraju uprkos željama nekih da ne budemo uspešni. Ali oni nisu deo ove lepe priče.

Završimo sa položajem ruku prilikom fotografisanja:

– Sve to ima neku poruku i jedan i drugi položaj ruke. Ali to nema veze sa onim što mnogi pričaju i prenose pogrešne poruke. To su ipak samo ruke.

NISAM REKAO KRAJ

Filipović nije rekao kako neki prenose da se oprostio od reprezentacije u 29. godini:

– Rekao sam da mi treba vremena. Nisam spreman da kažem da je kraj, da kažem ekipi zbogom. Dogodila mi se velika stvar, ne samo zbog kompletiranja trofeja, već što je to delo ekipe čiji sam deo voleo da budem i koja će se teško ponovoti. Atmosfera, zajedništvo, srce, ljudine. Daj Bože da drugi budu uspešniji ali ovakvih 13 glava na jednom mestu – teško.

Može li Fića onda da bude prdvodnik te neke nove generacije:

– Prvo te nove igrače ne treba da opterećuju rezultati niti da im se stavlja na teret serija zlata. Znam da mogu da budem predvodnik ali sačekajte malo. To su još četiri godine života i odgovonost koja se postavlja je zapravo odgovornost na odluku koju treba da donesem.

GALE NAS VRATIO

Onako na izgled zbunjene, nesigurne u sebe pred odlučujuće mečeve, vaterpoliste je sreo tekvondo trener Dragan Jović Gale:

– Čovek nas je vratio, otvorio oči. Milca Mandić, Tijana Bogdanović su stalno bili zajedno, širili pozitivnu atmosferu. Promenio nas je. Rekao je: Momci, dajte, šta vam je… Toliko toga ste prošli, sve osvojili, imajte veru u sebe, šta ima da se plašite…

Nastavlja Filip:

– Sa takvom energijom nas je vratio, ulio optimizam i onda smo se između sebe svi pomogli.

Setih se Galeta na borilištu u Riju :

– Sreo sam vaterpoliste. Sve sam ih zagrlio, sve do jednog i rekao im: Biće sve u redu nemate vi koga da se plašite.

ČESTITKE VELIKANA

Primio je ko zna koliko poruka, čestitki…

– Znam da su presrećni bili i momci iz prethodne generacije. Dača Ikodinović je bio ovde, sa nama….Znam i da je Aca Šapić silno želeo to zlato. I zbog nas, i zbog Savića i Vujasinovića.

I onda zanimljivost:

– Moram da istaknem da su za nas navijali svi učesnici. Osim naravno rivala u finalu Hrvata, mada možda i neko od njih. Jednostavno, znali su svi da nam ovo pripada. I zato je na kraju ispunjena sportska pravda i pevali smo „Bože pravde“.

Sreo je veče prd finale Crnogorce:

– Pričao samo sa Lekom Ivovićem, zatim sa Šćepanovićem. Posle i Perom Porobićem. Rekli su mi neke stvari i onda sam znao da nema šanse da izgubimo.

ŠUMADIJSKI ORAH

Uvek su imali neki svoj kutak. Gde su bili ili samo ili sa najbližim u tom trenutku. Budimpešta, kazanj, Beograd… Tako i u Riju:

– Zvali smo ga Šumadijski orah. Dolazili su i drugi sportisti na kafu , skupljali smo i čuvali energiju. Sa pobedama je atmosfera bila bolja. Da, to je baš svima prijalo, možda najbolja stvar koju smo imali.

Taj odnos sa drugim sportovima je bio sjajan;

– Prenosili smo pozitivnu energiju jedni na druge .Nismo znali sve tajne drugih sportova, ali smo stavom pokazali da verujemo u uspešne dane. Još kada je Štefanek uzeo zlato, sve nas je oduševio. Nastavile su odbojkašice pa smo rekli „sada mo mi na redu“.

Nole Đoković je bio zvezda u olimpijskom selu. Filip kaže:

– Možda smo ga mi svi pojeli. Mi, mislim na vaterpoliste, smo bili kratko sa njim. Zna se, jedinstvena je osoba na planeti, jednom se sreće u 200 godina. Stalno smo voleli da budemo pored njega, želeli njegovu sjajnu energiju i toliko smo ga isrpeli da je više brinuo o nama nego o sebi.

Autor: Dejan Stevović, Sportski Žurnal
Foto: Nenad Negovanović, Olimpijski komitet Srbije