U subotu, 5. marta, u Žurnalovom magazinu objavljen je intervju sa reprezentativcem Srbije, Filipom Filipovićem, sa kojim je razgovarao novinar Dejan Stevović.

U neka druga vremena još bi se pripovedala događanja sa EP u vaterpolu, sjajni januarski dani u Kombank areni, zlato, 18.000 navijača, najlepša pro­mocija sporta koji je Srbiji doneo mnogo radosti. Odmora, međutim, nije bilo. Klupske obaveze su bi­sere srpskog vaterpola poslale u strane ze­mlje, EP postaje polako, divna ali retko po­minjana uspomena.

Filip Filipović je, sa zvanjem najboljeg svetskog igrača za 2014 (poslednje ta­kvo imenovanje u FINA) imao jasan motiv. Kao i cela ekipa. Dati sve od sebe i pred najdražom publikom ići na tron. I danas, mesec dana posle velikog finala sa Crnom Gorom Filipović je prepun utisaka:

– EP je sigurno bio najveće pr­venstvo koje svetski vaterpolo pamti. Nikada nije učestvovalo toliko ekipa, nikad veće nije bi­lo interesovanje za utakmice Sr­bije pogotovu finala. Defini­tivno ćemo pamtiti Arenu kao prvenstvo koje smo osvojili ne samo mi igrači već svi zajedno. Igrači, stručni štab, navijači, volonteri, obezbeđenje, MUP, svi smo bili jedno i svako je dao svoj doprinos. To će mi ostati ure­zano do kraja života. Ponoviću, tih 15 dana imali smo sreću što smo deo ovog naroda i to nas či­ni beskrajno ponosnim.

Zna se kakav je put Srbija pro­šla. Od jakog starta sa Hrvat­skom, nekoliko lakših protiv­nika, pa završnica sa Grcima i Crnogorcima.

– Igrama i jesam i nisam zado­voljan. Kada je trebalo, bili smo na nivou svi. Kada igramo kao ekipa jako teško nas je dobiti u ovom trenutku. Međutim jako je teško bi­lo održati fokus samo na prvenstvo. Nažalost kako to kod nas biva, uvek smo pri­morani da se bavimo stva­rima koje se nas ne tiču ili ne bi trebalo da nas dotiču. Živi smo ljudi, od krvi i mesa i mno­go emocija pa nekad nismo uspeli da se izdignemo iznad svega.

Finale sa Crnom Gorom je bi­la poslastica takmičenja. Sja­jan, motivisan protivnik, puna Arena. Filipović podseća:

– Pravo finale. Dve najzaslu­žnije ekipe što je borba za zla­to bila neizvesna do poslednjeg trena. Crna Gora koja je igrom najviše pokazala i naravno Sr­bija koja je uspela da pokaže ne­što više u odlučujućim trenu­cima, i potvrda da se vaterpolo igra do kraja bez obzira na re­zultat.

Slaže se da je prvenstvo bi­lo kvalitetno:

– Izuzev Španije koja je pod­bacila u duelu sa Grcima ima­li smo priliku da gledamo jako kvalitetan vaterpolo. Mađari su se vratili svojoj igri, malo je falilo da završe u finalu. Ma­da, bojažljivom igrom u odlu­čujućim trenucima polufinala nisu to ni zaslužili. Italija je neko kaže podbacila. Ja bih ipak rekao da nisu imali sreće jer su naleteli na Crnu Goru koja je bila u usponu i odigrala najbolji svoj meč.

Analizirajući događaje sa strane Filipović smatra da je pritisak bio očekivan. Ali …

– Ne ovoliki i nismo oče­kivali da ćemo ga imati od lju­di koji vrlo dobro znaju koliko kontraproduktivan može biti kada je i do tada bilo sve kako treba. Niko za ovu zemlju od nas neće nastupati sa 50-60 posto. Zna se vrlo dobro kako se igra za Srbiju. Pokazali smo da mo­žemo da se izborimo i sa tim stvarima, da igramo sa teretom na leđima! Zato je onako slavlje bilo posle osvojene medalje. Te­ret je spao, a mi prvaci Evrope postali… Opet.

O skandaloznoj odluci i zaka­zivanju slavlja na čuvenom bal­konu 24 sata pre finala kaže:

– Neću da pri­čam o tome, ni­je za novine. Reći ću samo da ko god nam je to organizovao, ni­je razmislio dvaput, imao je ne­ki svoj interes ili nam ne že­li dobro. Opravdanja nema! To se ne radi u sportu. Ma nigde. Prvi put sam doživeo tako ne­što u karijeri. Igrajte posle vi finale da vi­dite kako je lako Srbiju mnogi progla­šavaju za glavnog favo­rita za olimpijski tron. Nekada se toliko prete­ruje da ispada kao da nije ni potrebno da se ode u Rio. Zlato je već naše.

Naravno, slika je potpuno drugačija:

– Kada osvojite sve ovo, sa­mo vas neznalica ne bi stavi­la za favorite. Hajde da odemo korak unazad. I u prošlom ci­klusu smo važili za apsolutnog favorita . Čak su i kladionice dale najmanju kvotu moguću. Za­vršili smo kao treći. Tako da nam sve ove medalje ne garantu­ju ništa. Samo ukoliko budemo zaslužili igrom, ponašanjem i predanjem možda nam se osmehne i sreća malo za to zlato. Neka­da nije dovoljan samo kvalitet. Sa svim ovim trofejima, ima­mo puno pravo da se nadamo najboljem. Ali treba da se spremimo na najgore, jer siguran sam da neće biti lako.

Reprezentacija se već potvrdila prvi put posle evropskog zlata. U Strazburu je pobeđena Francuska:

– Ponovo smo potvrdili kvalitet. Ovoga puta u podmlađenom sastavu. Svaka čast mladima koji idu pravim putem. Vidim da su neki Stra­zbur shvatili kao ekskurziju, zaboravljajući da je skalp evropskog i svetskog šampiona naj­draže. Dakle, pamet u glavu, svaka igra je te­ška, svaka utakmica sa obavezom potvrđiva­nja. Idemo dalje, znamo šta hoćemo. Samo da nas puste da mirno radimo i da nas ne ometa­ju stvarima koje nemaju veze sa igrom.

Svaka medalja ima svoju težinu. Filip u ran­giranju beogradskog zlata nema dilemu:

– Najdraže moguće, možda i najteže, uzimajući u obzir sve okolnosti koje smo imali pred sobom i kao po­jedinci i kao ekipa . Ali treba istaći na kraju, MI SMO TA EKIPA !!!

O ženskoj selekciji kaže:

– Devojke su pokazale zavidan napredak. Mislim da sa otva­ranjem nacionalnog centra u Vrnjačkoj Banji možda kroz par godi­na stvarno oformimo ekipu koja će ići na visoke domete. Za sada to nije realno. Nemamo kvalitetno prvenstvo, devojke, osim Rudi­čeve, nisu angažovane u stranim timovima. Bez kvalitetnog rada u toku godine, nema napretka. Zato smatram da im je potrebno vreme, a nadam se da će naši treneri osmisliti kako kvalitetnijeda ga provedu na putu ka nekim novim izazovima u Evropi.