U Žurnalovom magazinu je u subotu, 14. jula, objavljen veliki intervju sa kapitenom vaterpolo reprezentacije Srbije, Filipom Filipovićem, pred početak Evropskog prvenstva u Barseloni. Intervju prenosimo u celosti:
Punih 15 godina traje evropska priča Filipa Filipovića. Zna se da je 2003. u Kranju, kao 15. igrač (tada je to bilo dozvoljeno), nosio zastavu na otvaranju i pehar za Beograd. Slabo se pamti da tada nije bio uopšte na pripremama. Selektor Nenad Manojlović je tada računao na Petra Trbojevića, svoju šansu je čekao Damjan Danilović. Petar se razboleo, Damjan delovao nesigurno i Nena je povukao potez:
– Neka dođe Filip. Treba da trenira sa starijima, oseti atmosferu.
Na narednom prvenstvu, u Beogradu 2006, je Filip već postajao udarna igla, koja je potpuno eksplodirala u narednim šampionatima. Redom Malaga sa srebrom, Zagreb sa bronzom, te još tri zlata u Ajndhovenu, Budimpešti i ponovo Beogradu. Impresivan bilans, pet zlatnih medalja, po jedno srebro i bronza.
– Šta pamtim? Svaki je specifičan ali da izdvojim dva i to poslednja dva. Budimpešta je bila fenomenalna. I danas pamtim detalje nezaboravnog finala sa Mađarima, sliku kada ti preko 6000 pristalica domaćeg tima, zbog fenomenalne igre, aplaudira na otvorenoj sceni i, zapravo, ukazuje veliku čast. Drugo prvenstvo je naravno beogradsko od pre dve godine. To što se događalo u Areni vaterpolo svet nije video. Osetila se neverovatna energija, ne samo na bazenu. I sve ekipe su bile prezadovoljne što su bili učesnici tog događaja. Nezaboravno…
Stiže Barselona. Filip je pamti po dobrom kada je sa Pro Rekom 2015. osvojio Ligu šampiona ali i lošem jer je sa reprezentacijom 2013. bio tek sedmi a sa Radničkim 2014. poražen u finalu Lige šampiona.
– Barselona je kruna izuzetno naporne sezone. Odigrali smo mnogo utakmica. Nama je baza uvek Kranj a sada je veći deo sastava došao neposredno posle fajnal-ejta. Umorni, zasićeni, baš u lošem fizičkom stanju, na izmaku snaga. Bilo nas je mučno gledati. I onda smo se tri dana oporavljali da bi posle počeli da se podižemo polako. I onda poslednji trening.
Taj poslednji trening je već kultni kada je trener Vladimir Pavlović u pitanju. Ili jesi ili nisi …
– Tačno uvek znamo šta nas čeka. Spremamo se za taj trening i fizički i psihički. Tu nas Paja zavara malo plivanjem i onda udri…. Čitav dan se oporavljaš. Ali njemu je sve oprošteno, dok je taj čovek sa nama uvek ćemo imati šanse za visok plasman.
Kranj i kasnije Taragona su Filipu pokazali još nešto:
– Način na koji smo se dizali mi je pokazao da kult reprezentacije još postoji. Osetio sam veliko zadovoljstvo zbog toga, znak je da smo još uvek pravi.
Još uvek ? Ima ih dosta koji misle drugačije, da je isteklo vreme velikoj ekipi. Razlog je bronza u Budimpešti, izgubljeni mečevi u Evropa kupu i Svetskoj ligi.
– Da smo gotovi? Možda nam takva razmišljanja i odgovaraju, možda nam donesu i prednost priče da naša forma nije kao prethodnih godina. Sigurno je da smo izvukli pouke iz prošle godine, neke kockice se slažu. Jasno je da nismo nepobedivi, da druge ekipe traže načina da se pripreme i da igraju protiv nas. Takođe, to bockanje u javnosti ima za cilj da nam unese nemir, iznervira. Da je to pojedinačan sport mogao bih da razumem da takve priče imaju pokriće. U timskom je to nemoguće u većoj meri. Sve to delimo, komentarišemo i rešavamo. Na kraju krajeva to nam je i motiv da se ne poremetimo u narednom periodu.
Filip je postao kapiten posle Igara u Riju. Neke pouke iz premijerne godine je izvukao:
– Ne treba da se obazirem na sitnice, treba da pratim kako ekipa diše. Svako bi želeo da sve bude besprekorno, da nam ništa ne smeta… Treba da budemo opušteni.
Slaže se da je konkurencija izuzetna. I vrapci znaju, za medalju konkurišu : Hrvatska, Španija, Grčka, Italija, Mađarska, Crna Gora i Srbija.
– Ne znam šta bih rekao a da već nije rečeno. Crna Gora se vratila na velika vrata pobedom u Svetskoj ligi mada treba da se kaže da nije bilo nekoliko jakih zemalja. Boriće se za visok plasman. Imamo istu školu ali je mentalitet ipak drugačiji.
Španci su domaćini. Perone na čelu ekipe:
– Veliki igrač, odličan tim, igraju pred svojim navijačima. Dugo bez većih rezultata. Mogu mnogo.
Hrvatska dolazi sa dva trofeja. Prvaci sveta i ove godine Evropa kupa:
– Sama titula govori o njihovoj vrednosti. Igraju bez Sandra Sukna ali su pokazali da mogu i bez njega. Igraju dobro ali na drugi način.
Sastav Grčke čine igrali evropskog šampiona Olimpijakosa. Velike ambicije su imperativ ?
– Konačno su shvatili da mogu konačno da budu najbolji. Najstandardniji su, najmanje osciliraju, dugo su zajedno.
Italiju zna najbolje, godinama je u Pro Reku. Upozorava:
– Na dan utakmice sa njima treba da budeš oprezan od momenta buđenja. Dolaze bez centra Aikardija, koriste Bodegasa koji je tek u finišu zaigrao na dva metra. Kada igrate sa njima to nije samo vaterpolo.
Mađarska dolazi u sastavu bez nekih važnih igrača, poput Varge na primer.
– Rasterećeni su, željni dokazivanja i možda baš u Barseloni dobiju neke nove asove, vođe. Nisu favoriti i to može da im bude prednost.
I na kraju tim koji predvodi:
– Niko nije opušten. Nema bombastičnih izjava. Koliko vredimo reći ćemo u vodi. Izjave ne igraju. Najbolji je intervju uživo, u vodi. Ne idemo da branimo već da osvajamo.
SITNO BROJIM
Rekorder je po broju učešća na Evropskom prvenstvima. Ne bavi se ciframa:
– Ne brojim koliko ih je bilo. Više brojim koliko mi je ostalo.
Koliko ?
– Mislim da je realno da Tokio i 2020. bude oproštajna godina. Dakle, posle Barselona još Budimpešta u januaru te godine.
MOMENTI OD KRANjA DO BARSELONE
Kranj 2003 – lepota prisustva, spasavanje žive glave od publike u finalu
Beograd 2006 – prvi put kao Srbija, veliki finale sa Mađarima
Malaga 2008 – Tuga zbog suđenja, srebra, Dačine nesreće
Zagreb 2010 – nesrećan poraz od Hrvata u polufinalu i snaga da se dignemo posle
Ajndhoven 2012 – superiornost, baš dobra igra
Budimpešta 2014 – neverovatan pohod do zlata
Beograd 2016 – za pamćenje
